Uspešan roditelj
Svako od nas u životu ispunjava veći broj društvenih uloga. Uloga se određuje kao skup pravila ponašanja koja se očekuju u određenim situacijama vezanim za društveni položaj osobe. Neke uloge su trajne, do nekih dolazimo u kasnijim životnim fazama, a neke se tokom života menjaju. Za jedan broj uloga sistematski se pripremamo tokom odrastanja (napr. za profesionalne uloge putem dugogodišnjeg školovanja). Za neke uloge dobijamo jasna upustva kroz proces vaspitanja u porodici ili široj zajednici (napr. za ulogu kupca, pacijenta, glasača). Neke uloge učimo posmatrajući druge ljude u okruženju (kroz direktnu komunikaciju, putem medija i sl.).
Uloga roditelja
Jedna od najznačajnijih životnih uloga koja bitno menja dotadašnji način života i utiče na obavljanje svih ostalih uloga je roditeljska uloga. Za ulogu roditelja ne postoji nikakva sistematska društvena priprema iako je njeno vršenje veoma bitno i za porodicu i za celu društvenu zajednicu. U ranijim vremenima postojala su jasna tradicionalna pravila kako roditelj treba da se ponaša prema detetu i šta se od njega u tom smislu očekuje. Ta pravila budući roditelj učio je kroz lična iskustva odnosa sa sopstvenim roditeljima u okviru porodice i/ili posmatrajući i uočavajući ponašanja svojih roditelja prema braći i sestrama (napr. kako se kažnjavaju nepoželjna ponašanja). Mnoga pravila bila su jasno izražena u društvenoj zajednici kao sistem vrednosti i stavova koja su se usvajala kroz proces socijalizacije (napr. jasno se znalo kako se postupa prema dečacima , a kako prema devojčicama). Svi oblici pripremanja za ulogu roditelja prenosili su se sa generacije na generaciju i bili su primenljivi za naredne naraštaje jer se društveni život nije bitno menjao, pa i način vaspitanja dece nije zahtevao veće promene.
U poslednjim decenijama situacija , međutim, nije ostala ista. Iako su neki bazični moralni principi ostali neizmenjeni, način života, neke društvene vrednosti i zahtevi sredine u odnosu na decu su se znatno promenili i menjaju se iz dana u dan. Zbog toga današnji roditelji neke od obrazaca roditeljskog ponašanja koje su naučili od svojih roditelja i stekli ličnim iskustvom deteta uopšte ne mogu da primene na svoju decu jer su nefunkcionalna u ovom društvenom trenutku. Pored toga, pojavili su se sasvim novi oblici društvenog života za koje kod današnjih roditelja ne postoje nikakve smernice i koje su i za same roditelje nepoznanica (društvene mreže, mobilni telefoni). Ove pojave zahtevaju brzu reakciju roditelja koji i ne stignu uvek da uoče njihovu pojavu i neophodnost svoje intervencije. Paradoksalno se ponekad zato dešava da u tom smislu deca vaspitavaju roditelje uvodeći i namećući u porodici pravila koja njima odgovaraju.
S druge strane, savremeno doba dovelo je do sve većeg upliva nauke u sferu vaspitanja dece. To je donekle olakšalo roditeljsku ulogu, ali je i neke stvari dodatno zakomplikovalo u smislu postojanja oprečnih naučnih stavova koji variraju od stručnjaka do stručnjaka i roditelje stavljaju u dilemu kome verovati (pitanje pravilne ishrane, vakcinacije, kažnjavanja i sl.).
I na kraju, dok su u ranijim vremenima deca bila uglavnom pod uticajem samo porodice i užeg neposrednog okruženja, te se primeri nekih oblika ponašanja uopšte nisu sretali tokom odrastanja, danas deca imaju pred očima širok dijapazon modela i oblika nepoželjnih aktivnosti od kojih ih je teško zaštiti ili sprečiti da ih primenjuju.
Kategorija „uspešnog“ roditelja
U takvom kontekstu se pred današnje roditelje postavlja zadatak da u svojoj ulozi budu uspešni. Kategorija uspešnosti je takođe produkt savremenog doba (ranije se roditelji nisu delili na uspešne i neuspešne) i rezultat je generalno takmičarske atmosfere neoliberalnog društva (uspešan stručnjak, uspešan menadžer, uspešan umetnik, uspešna žena …). Procena uspešnosti podrazumeva sistem jasnih kriterijuma i postupaka čijim ispunjenjem će se doći do konačnog produkta- u ovom slučaju uspešnog deteta. Uspešno dete je zdravo, lepo razvijeno, dobro vaspitano, uvek saradljivo u odnosu na roditelje, odličan đak sa velikim brojem vanškolskih aktivnosti, omiljeno u društvu vršnjaka,… Glavni problem za današnje roditelje je pitanje kojim postupcima i ponašanjima prema detetu se u navedenim okolnostima mogu dostići ti kriterijumi. Ni sami kriterijumi nisu uvek eksplicitno dati pa se često kao parametri uzimaju „ugledni“ roditelji (roditelji koji su kao ličnosti uspešni u nekoj drugoj sferi-ekonimskoj, stručnoj) iako to realno nije garancija njihove roditeljske umešnosti.
Situacija se još dodatno usložnjava činjenicom da se danas uspešnost deteta (pa samim tim i roditelja) mnogo češće proverava nego ranije. Već prve lekarske kontrole beba kao da implicitno ispituju da li je i koliko roditelj dobar. Sledeća test sitaucija je polazak u vrtić (da li je detet dovoljno u porodici socijalizovano za kolektiv), a zatim polazak u školu (da li je steklo dovoljno znanja). Svaka od ovih situacija neka je vrsta društvene verifikacije uspešnosti deteta i kompetentnosti roditelja koja se upotpunjava stalnom procenom od strane rodbine, prijatelja,…
Ovakve okolnosti današnje roditelje stavljaju u tešku sitauciju zbog čega se često osećaju nesigurno i dezorijenisano. Od samog rođenja deteta ubačeni su u sistem velikih očekivanja od svih, pa i sebe samih, bez dovoljno „oružja i opreme“ da ih ostvare. Anksioznost, stalno preispitivanje svojih postupaka, preterana briga, osećanje bespomoćnosti pred sopstvenim detetom zato su česti pratioci roditeljskih osećanja koji mogu da blokiraju i izmene roditeljsko ponašanje. Ako se kod deteta još pojavi bilo koji problem, dodatno se kod roditelja javljaju osećanje krivice, nesposobnosti i nedovoljne kompetentnosti. Bolest deteta, postojanje psiholoških teškoća, uspeh u školi koji nije odličan često se od strane roditelja doživljavaju kao lični neuspeh na planu roditeljstva. Ova potpuno pogrešna postavka često vodi u negiranje postojanja problema kod deteta, sakrivanje ili ublažavanje u sopstvenim očima da bi se sačuvala predstava uspešnog roditelja ili završava depresivnim osećanjima i osećanjima bezvrednosti u sopstvenim očima. Roditelji dece koja imaju neku teškoću trebalo bi da pođu od toga da se problemi u razvoju dece dešavaju, da do njih dolazi bez ičije krivice ili barem bez svesne namere da se prema detetu postupa neadekvatno. Realistično prihvatanje postojanja problema bez osuđivanja bilo koga osnov je rešavanja postojeće situacije.
Današnji mladi roditelji bi trebalo da budu svesni da strahovanja, dileme i nesigurnosti koje doživljavaju vaspitavajući svoje dete nisu rezultat njihove nesposobnosti i neumešnosti, već produkt složenih društvenih uslova i nepostojanja sistematske pripreme za obavljanje roditeljske uloge. Navedena osećanja sreću se danas kod mnogih majki i očeva i trebalo bi da budu povod za otvorene razgovore sa prijateljima, razmenu iskustava sa drugim roditeljima i traženje podrške i pomoći kod različitih stručnjaka i institucija.
Klinički psiholog
Brankica Stanojević
