Polazak deteta u vrtić je važan događaj i prelazak u novu razvojnu fazu , ne samo za dete, već i za roditelje, a veliki je razvojni korak i za čitavu porodicu.
Značajne i krupne promene nastaju u emocionalnom, iskustvenom, ali i organizacionom smislu. Menja se dinamika čitave porodice. Obično se polazak deteta u vrtić poklapa sa povratkom majke na posao. Ovo je najčešće prvo iskustvo odvajanja deteta od roditelja na duže i izlazak iz sigurne, porodične sredine u jedno novo i potpuno nepoznato okruženje.
Kada je pravo vreme za polazak u vrtić?
Često roditelji nemaju izbora, već je odluka o polasku u vrtić nametnuta okolnostima. Najčešće je polazak deteta u vrtić uslovljen povratkom majke na posao, odnosno dešava se oko prvog rođendana. Ukoliko postoje druge opcije i mogućnost izbora, najbolje vreme bi bilo onda kada su i dete i roditelji spremni za to. U periodu od prve tri godine detetovog života, izražena je separaciona anksioznost, odnosno strah od odvajanja i pojačana vezanost za majku. Nakon treće godine, ovaj strah se značajno smanjuje, dok vrhunac dostiže oko godinu i po dana. Ipak, svako dete je posebna individua i pokazatelji koje roditelj može pratiti i time se voditi prilikom procene spremnosti deteta za polazak u vrtić mogu biti sledeći:
- Dete može da ostane samo nekoliko sati sa bakom ili nekom drugom relativno poznatom osobom (bebisiterka, prijateljica, deda i sl.), bez burnih emocionalnih reakcija i otpora
- Pokazuje interesovanje i inicijativu za kontakte i/ ili igru sa drugom decom
- Često traži da nešto uradi samo
- Izražava svoje potrebe, želje
- Intenzivno postavlja pitanja (starija deca) i izražava radoznalost
Kada govorimo o spremnosti za vrtić, osim o detetu, veoma je važno voditi računa i o spremnosti roditelja za ovaj važan događaj. Ovo je od ključne važnosti. Roditelji za svoje dete predstavljaju najvažniji izvor emocionalne regulacije, pa će se to da li su oni u redu sa odlukom, da li su pribrani i smireni, odraziti i na detetove reakcije i proces adaptacije. Stoga je roditeljska priprema za detetov polazak u vrtić proces koji treba prethoditi samoj pripremi deteta.
* Na prvom mestu, tu je stav roditelja prema polasku i boravku deteta u vrtić. Da li na vrtić gledamo kao na priliku za razvoj deteta ili na nužno zlo, kaznu? Vrtić može biti za dete mesto za podsticanje fizičkog, emocionalnog, socijalnog, intelektualnog razvoja. Dete će u grupi dobiti mogućnost da nauči kako da funkcioniše u kolektivu, da razvija osećaj pripadnosti, da odloži svoje potrebe (strpljenje, čekanje svog reda), da realno proceni svoje vrednosti i slabosti, da deli, razvija toleranciju, empatiju, poštovanje drugih i različitosti, kao i da uči od druge dece (vršnjačko učenje i razvojni podsticaj).
* Važna su očekivanja koja roditelji imaju u odnosu na adaptaciju, pre svega na trajanje samog procesa. Dete obično prvih nekoliko dana ne reaguje, što nam može uliti nadu da će sve proći brzo i lako. Kada nakon toga shvati da odlazak u vrtić nije nešto prolazno, već će se ponavljati, počinju negodovanje, protest, plakanje, tuga i često su te reakcije intenzivne. Tada možemo reći da je počela adaptacija. Burni emocionalni izlivi su očekivani i nisu signal za uzbunu, naprotiv. Zabrinjavajućim se pre može smatrati odsustvo bilo kakve reakcije deteta na ostavljanje i odlazak roditelja/ staratelja. Za svaku promenu koja nam se dešava potrebno je vreme kako bismo se privikli, čak i u odraslom dobu. Stoga ne bi bilo pošteno, a ni realno da od malog deteta očekujemo da se bezbolno adaptira na do tada najveću promenu u njegovom iskustvu. Svaki veliki razvojni korak bar malo mora da boli. Dajte detetu vremena koliko mu je potrebno, pratite njegov tempo i idite korak po korak. Budite spremni i na određene promene u ponašanju deteta kod kuće- promene u apetitu, rutini spavanja, pojavi izliva besa i sl.
* Još jedan bitan momenat je priprema u praktičnom i organizacionom smislu. Nakon što smo doneli odluku o polasku deteta u vrtić, bilo bi dobro da se raspitamo o ustanovama koje su nam na raspolaganju (ako imamo mogućnost izbora). U kojoj meri je način funkcionisanja konkretnog vrtića/ grupe u skladu sa našim vrednostima i očekivanjima. Dobro je da se ranije upoznamo sa prostorom u kome će boraviti naše dete, sa vaspitačima i informišemo se o svemu što nas interesuje, kao i da vaspitače upoznamo sa specifičnostima našeg deteta (šta je važno da znaju kada je reč o našem detetu). Nakon toga, možemo nekoliko puta zajedno sa detetom proći put od kuće do vrtića, obići sa detetom samu ustanovu, ako je moguće i posetiti sobicu u kojoj će biti smeštena njegova grupa, pa i upoznati vaspitačice sa detetom. Na ovan način smanjuje se strah od nepoznatog i stvara se osećaj predvidivosti i sigurnosti. U periodu pre polaska, možemo sa decom čitati knjige na temu polaska u vrtić i iskustva odvajanja, igrati se igara odlaska i dolaska, skrivalica i sl. Od pomoći u smislu predvidivosti su i razgovori na temu šta će u toku dana biti isto, a šta različito, kako se ponašamo u nekoj situaciji u vrtiću, a kako kod kuće (npr. za stolom). Privikavanje može olakšati i ranija priprema na ritam dana koji čeka dete u vrtiću (vreme za buđenje, spavanje, obroke…). Trudite se da u danima pre polaska u vrtić relaksirate atmosferu u porodici i nađete dovoljno vremena za dete, povežete se i obasipate ga ljubavlju i nežnošću.
Uspešan proces privikavanja na vrtić u najvećoj meri će biti određen kvalitetom odnosa na relaciji roditelj – vaspitač – dete.
Najvažnije je da razvijemo osećaj sigurnosti da će sve biti u redu, kao i poverenje – u sebe (da ćemo uspeti da prevaziđemo svoja trenutna osećanja koja mogu biti neprijatna, ali su očekivana i normalna), u vaspitačicu (ona je sada izvor regulacije za naše dete u našem odsustvu i važno je da verujemo da će biti podrška na najbolji mogući način) i u svoje dete (da će umeti da se izbori sa novim iskustvima, emocijama i izazovima u nepoznatoj situaciji).
Ukoliko postoji opcija prisustva roditelja u vrtiću prvih dana, dobro je kako za dete, tako i za roditelja da se ta mogućnost i iskoristi. Oboje će se osećati sigurnije kada u nepoznatom prostoru, sa nepoznatom odraslom osobom i decom budu zajedno. Roditelj je u toj situaciji spona između deteta i pomenutih novina, pa će dete laške izgraditi poverenje u vaspitačicu i opustiti se posmatrajući roditelja u komunikaciji sa njom.
U trenucima odvajanja, koji su najčešće i najstresniji trenutak za dete tokom čitavog boravka u vrtiću, najvažnije je da ste smireni i pribrani. Vaše emocije i reakcije se prelivaju na dete. I pre samog dolaska u vrtić, važno je kako ćete početi dan. Trudite se da jutarnje rutine kod kuće obavite u što mirnijoj atmosferi. Pre razdvajanja, važno je emotivno spajanje – fizički kontakt, grljenje, igra, kako biste namirili potrebe deteta za ljubavlju. Dobro je da ranije stignete u vrtić i na miru se pripremite za ulazak i odvajanje. Najpre umirite sebe, kako biste mogli da umirite i dete. Možete napraviti dogovor kod kuće kako će izgledati ulazak u sobicu, dogovoriti vaš pozdrav (jak zagrljaj, poljubac dva puta i sl. kao znak da je vreme da se razdvojite).
Dete može poneti od kuće neku igračku koju voli, a koja zapravo uliva sigurnost i održava vezu sa vama dok niste zajedno. Možete reći šta će dete raditi nakon što uđe u sobu („sada te čeka vaspitačica, pa ćete doručkovati“), kao i gde vi idete i šta ćete tamo raditi. Važno je da saopštite i kada ćete doći po dete (konkretna vremenska odrednica, razumljiva detetu- posle užine, kada se probudi…) i šta vas zajedno očekuje nakon toga (gde ćete ići posle vrtića, šta ćete raditi). Budite spremni i na burnu reakciju i nemojte poricati emocije deteta. Dozvolite i prihvatite da bude tužno, uplašeno, utešite ga, objasnite šta sledi i nakon dogovorenih rituala i pozdrava predajte dete vaspitačici. Kada dete vidi vašu pozitivnu komunikaciju sa vaspitačicom i poverenje koje joj ukazujete, i samo će biti smirenije. Ustaljena rutina i koraci pri odvajanju takođe pružaju osećaj sigurnosti i olakašavaju proces. Svakako nije preporučljivo da se iskradate i ostavite dete bez pozdrava, jer ćete time samo pojačati detetov strah u danima koji slede i narednim situacijama odvajanja. Ono što je u periodu adaptacije važno i što može uticati na samu dužinu adaptacije jeste kontinuitet i doslednost. Prekidi i odustajanja mogu otežati kasniju ponovnu adaptaciju.
Naoružajte se pozitivnim stavom prema vrtiću, strpljenjem, smirenošću i ljubavlju prema detetu, pratite njegov ritam i možete očekivati da će se u nekom trenutku dete ujutru sa radošću buditi i jedva čekati da se pridruži svojim drugarima i vaspitačima.
Srećno!