Kada je neophodno obratiti se logopedu?

Govorno-jezički sistem ima jasnu komunikativnu ulogu. Zahvaljujući verbalnim sposobnostima mi bez teškoća izražavamo svoje potrebe, želje i namere i lako razumemo potrebe, želje i namere drugih ljudi. Time se obezbeđuje kvalitetna interakcija između dece i odraslih na osnovu koje dete razvija svoje potencijale. Dete koje ima problem u razvoju govora i jezika automatski ima teškoće da adekvatno i pravovremeno izrazi sebe i dobije ono što mu treba zbog čega se u njemu stvara osećaj frustriranosti. Ova frustriranost često dovodi do agresivnog ponašanja i izliva besa.

Takođe, u situaciji kada zbog govorno-jezičkih problema ne razume šta se od njega traži dete se oseća bespomoćno i uznemireno što sa velikom verovatnoćom vodi u anksioznost i povlačenje. Ova deca često izgledaju nezainteresovano ili neposlušno zbog čega neopravdano bivaju izložena osuđivanju ili kažnjavanju. U vršnjačkim kontaktima deca sa govorno-jezičkim problemima uglavnom doživljavaju ignorisanje ili otvoreno odbacivanje što može takođe da rezultira u razvijanju agresivnog ponašanja, povlačenja i zastoja u razvijanju socijalnih veština.

Govor i jezik imaju ogroman značaj za razvoj intelektualnih kapaciteta. Dok ne progovori dete je ograničeno na dovođenje u vezu i baratanje predmetima koje neposredno opaža i koja su mu dostupna u svom okruženju (tzv. senzo-motorna inteligencija). Od druge godine na osnovu reči koje postepeno usvaja dete polako počinje da formira pojmove koji su osnova i gradivni materijal za složenije misaone procese.
Zahvaljujući rečima i pojmovima koji se oslanjaju na njih dete prestaje da bude vezano samo za neposredno dostupne čulne podatke i može da se u mislima kreće kroz vreme i prostor kao i da se na kasnijim uzrastima bavi apstraktnim stvarima koje su izvan sfere direktnog iskustva. Bez jezika pojmovi kao voće, pravda ili brzina ne bi mogli da postoje niti bi složene misaone funkcije kao logičko zaključivanje, predviđanje i hipotetičko mišljenje mogli da se razviju.
Pomoću jezika dete srazmerno svom uzrastu prikuplja informacije, obrađuje ih, povezuje i čuva u svojoj memoriji što je osnova intelektualnog ponašanja. Ako nema razvojno adekvatnog govora i jezika svaka od ovih intelektualnih funkcija ostaće razvojno nedovršena i nedovoljno razvijena da omogući kvalitetnu narednu razvojnu fazu. To jednostavno znači da kada postoji problem u razvoju govorno-jezičkog sistema vrlo izvesno će doći do manjeg ili većeg usporavanja intelektualnog razvoja i otežavanja dostizanja optimalnog intelektualnog nivoa za koji dete ima potencijal. Ovaj uticaj verbalnog sistema na intelektualni (i obratno) postoji od samog starta i svako odlaganje logopedske intervencije dovodi do povećanja rizika od šireg kognitivnog deficita.

Govor i jezik imaju veliki značaj i za emotivni razvoj i emotivnu zrelost ličnosti. Zahvaljujući razvijenijim verbalnim sposobnostima dete može preciznije da imenuje i prepoznaje svoja emocionalna stanja i da ih tako bolje razume. Na taj način uspostavlja se jača samokontrola osećanja, razvija se samokritičnost i uspostavlja veća psihička stabilnost i otpornost. Takođe na taj način dete postaje svesnije tuđih emocionalnih stanja i saosećajnije čime gradi kvalitetnije emocionalne veze. Deca koja imaju problema u verbalizaciji svojih osećanja teže ih registruju i kod sebe i kod drugih pa su i njihove emocionalna regulacija i kontrola oslabljene što često vodi u emocionalnu nestabilnost, konfliktno ponašanje i teškoće u socijalnoj interakciji. Takva deca su često slabije prihvaćena u kolektivu, posmatraju se kao problematična od strane odraslih dok druga deca uglavom dobijaju upustva da se sklanjaju od njih.
Tokom razvoja govor deteta koji je u početku bio prevashodno usmeren ka drugoj osobi (ka spolja) polako dobija i unutrašnju komponetu. Unutrašnji govor predstavlja pojmovno sredstvo za razvoj svesti o sebi i svojim unutrašnjim dešavanjima, za razmišljanje, samoprocenjivanje, preispitivanje i odlučivanje. Ova samosvest dalje vodi u razvoj ličnog identiteta i integriteta. Bez unutrašnjeg govora ta refleksivna funkcija nema osnovu za svoj razvoj čime se urušavaju bazične postavke za pravilno formiranje ličnosti.

Na planu ponašanja značaj govora i jezika ogleda se u razumevanju pravila ponašanja i jačanju samokontrole, boljem razumevanju uzroka, posledica i efekata sopstvenog i tuđeg delovanja, boljoj kooperaciji i jačoj funkciji planiranja i predviđanja. Detetu sa dobro razvijenim verbalnim funkcijama može se objasniti šta treba a šta ne treba da radi, kako treba da postupa, šta može da očekuje i sl. što mu značajno pomaže da prilagodi svoje aktivnosti, kontroliše ih i vodi u pozitivnom smeru u odnosu na zahteve sredine i realne potrebe. Tako se dete postavlja u ulogu aktivnog kreatora sopstvenog delovanja usmerenog na dostizaje društveno prihvaćenih ciljeva.

Na osnovu komunikacije i interakcije u društvenom okruženju razvija se socijalna komponenta ličnosti koja podrazumeva verbalno usvajanje i razumevanje pravila ponašanja, društvenih normi i vrednosti. Ovaj socijalni aspekt razvoja koji predstavlja moralnu stranu našeg života omogućen je takođe govorno-jezičkim sistemom i bez njega bio bi daleko siromašniji i manje funkcionalan. Na njegovim temeljima dalje nastaje osećaj pripadnosti određenoj grupi ili zajednici, sposobnost formiranja prijateljstva i stvaranje socijalnog identiteta. Bez ove komponente ličnosti razvija se socijalna neprilagođenost i antisocijalno ponašanje koje vode u društvenu izolaciju. Dete koje ne razume društvene norme i pravila koja treba da poštuje često je izloženo osudama, odbacivanjima i kažnjavanju od malih nogu što ima dalekosežne posledice na njegov dalji razvoj.

I sve akademske veštine kao što su čitanje, pisanje i računanje takođe su vezane za normalan govorno- jezički razvoj. Ove veštine predstavljaju osnovu obrazovanosti i profesionalnog usavršavanja koji dalje direktno utiču na socijalni status i kvalitet života svake osobe. Neadekvatno razvijene verbalne funkcije pri polasku u školu direktno vode u početne školske teškoće u čitanju i pisanju. Dete koje ne prati svoje vršnjake u usvajanju ovih veština već u prvom razredu gubi korak u daljem učenju, doživljava sebe kao neuspešno, ostaje bez samopouzdanja i sa velikom verovatnoćom stvara averziju prema učenju i školi generalno. Ovakva rana “reputacija lošeg đaka” može da ima niz drugih negativnih posledica za dete koje je teško otklanjati.