Najintenzivniji period emocionalnog razvoja dece jeste period ranog detinjstva. Posle rođenja javlja se jedno difuzno stanje uzbuđenosti. Iz tog stanja postepeno se izdvajaju posebne emocije. Na uzrastu 1-3 meseca izdvajaju se dva emocionalna stanja – opšte stanje prijatnosti i opšte stanje neprijatnosti. Vremenom se iz njih razvijaju različite, posebne, pozitivne i negativne emocije.
Emocionalni razvoj dece
Kvalitativno nove emocije javljaju se uvek istim redosledom, iako se ne javljaju kod sve dece na istom uzrastu.
Dečije emocije su intenzivne, ali kratkotrajne i prolazne. U predškolskom uzrastu osećanja postaju nezavisna od opažanja, emocije postaju stalnije ali su još uvek labilne.U ovom periodu česti su afekti. Dečije emocije su proste, spontane, nisu suzdržane i odmah se uočavaju u ponašanju deteta.
Osnovu zdravog emocionalnog razvoja čini adekvatana veza deteta i majke na najranijem uzrastu. Od prvih dana, kada lice svoje majke još uvek ne razlikuje od drugih, dete vrlo intenzivno reaguje na dodir, ljudski lik izaziva najveće interesovanje kod bebe. Majčin odgovor na potrebe deteta čini osnovu daljeg emocionalog razvoja. Vezanost za majku se postepeno razvija i postaje evidentna negde oko 6. meseca života. Znaci koji ukazuju da je ova veza ostvarena – beba drugačije plače kada majka napusti sobu, pruža joj ruke kada ona prilazi, na različite načine pokušava da privuče majčinu pažnju, kasnije joj se i samostalno približava kako bi ostvarilo svoj cilj, blizinu majke. Majka predstavlja za dete sigurnu bazu za istraživanje okoline. Način na koji na koji dete u najranijem uzrastu zadobija pažnju za nju važnih osoba predstavlja model koji osoba kasnije razrađuje i primenjuje u odnosima sa drugim osobama.
Siguran model afektivne vezanosti nastaje kada majka na odgovarajući način reaguje na signale deteta i zadovoljava njegove trenutne potrebe. Dete stiče sliku da je dovoljno bitno kao i moćno da utiče na druge u cilju zadovoljenja svojih bazičnih potreba. Ova slika se prenosi i na ostale, kasnije formirane odnose, i čini osnovu samopouzdanja. Model je i u visokoj korelaciji sa emocionalnom inteligencijom na starijim uzrastima.
Strahovi
Strah je emocionalna reakcija koja proističe iz procene da se osoba nalazi u situaciji koja predstavlja pretnju i opasnost. Strah je urođena reakcija organizma na pretnju. On ima adaptivnu funkciju, njime se organizam aktivira kako bi se izborio sa pretnjom. On na osobu deluje poput alarma, upozorava na opasnost i motiviše na opreznije ponašanje, bekstvo ili borbu. Neprijatno je osećanje, doživljava se kao kombinacija ugroženosti i nesigurnosti, kao i gubitka kontrole (osećaj nemoći). Strah koji nastaje usled stvarne opasnosti jeste realan strah. Nerealni strahovi nastaju zbog nerealne opasnosti ili zbog samog očekivanja opasnosti i nazivaju se anksioznost. Strahom reagujemo na sve neočekivane promene u sredini, i generalno na sve nepoznato.
Strah i kapacitet za prevladavanje straha su važne komponente dečije emocionalnog razvoja. Prvu pravu reakciju straha možemo uočiti kod deteta između 4. i 6.meseca. Istraživanja u oblasti razvojne psihologije su pokazala da su čoveku urođene samo dve reakcije straha – od jakog, iznenadnog zvuka i strah od gubitka podloge. Većina dečijih strahova je naučena.
Trebalo bi napraviti razliku između strahova koji su normalan, uobičajen pratilac detetovog odrastanja i sazrevanja – razvojnih strahova (separacioni u prve tri godine, od životinja i vode, mraka, izmišljenih bića, policije, lopova i sl.) i neurotskih strahova koji se vezuju za visoko traumatske i stresne događaje. Razvojni strahovi vezuju se za različite faze razvoja i najčešće prolaze spontano. Fobije nisu uvek iracionalne, ali su uvek preterane reakcije na određenu draž.
Budući da je suštinska osobenost detinjstva bespomoćnost i da svet često za njih ima odlike novog i nepoznatog, strah je česta emocija u ranom detinjstvu. Već sa 7/8 meseci javlja se strah od nepoznatih osoba kao i strah od odvajanja, koji u kasnijem uzrastu ostaju kao stidljivost i manjak samopouzdanja i čine osnovu za mnoge druge strahove.
U periodu kada prohoda, kada počinje da govori i kada se razvija simbolička funkcija, dete počinje da otkriva da postoje i mnoge druge opasnosti. Strah od odvajanja uspevaju da prevladaju uz pomoć prelaznog objekta, a kasnije mesto objekta zauzima mentalna predstava objekta u svesti deteta. Mašta se razvija i postaje izvor novih strahova – od čudovišta na pr. Uz upozorenja na opasnost od strane odraslih počinju da se plaše policije, lopova, ubica, ali i veštica i drugih fantastičnih likova. Oko pete, šeste godine strahovi poprimaju realniji karakter, ali su i dalje preterani i generalizovani.
Intenzitet straha ne zavisi samo od objektivne situacije već i od samog deteta – njegove osetljivosti, temperamenta, kognitivne zrelosti i tumačenja situacije, ali i od situacionog konteksta ( da li je prisutna osoba koja deluje umirujuće na dete), od detetovog trenutnog stanja (umor, glad, bolest i sl. ). Strahove deteta pojačava osećaj da nisu dorasli za savladavanje raznih opasnosti, zastrašvanje, osećaj da neće ispuniti očekivanja roditelja, nedostatak iskustva i sl.
Često i intenzivno javljanje strahova predstavlja situaciju hroničnog stresa za dete pa se mogu javiti različiti emocionalni poremećaji – tikovi, mucanje, dispraksija, teškoće u kognitivnom funkcionisanju, kao i neke psihosomatske bolesti – dijabetes, astma i sl.
Ljubav, briga i topline pružaju detetu sigurnost i takva deca se manje plaše i lakše prevazilaze strahove. Dečije strahove treba prvo prepoznati, jer deca umeju da to zamaskiraju svojim ponašanjem (razdražljivi su, agresivni i sl.), a zatim prihvatiti i pokazati razumevanje. Detetu treba dati slobodu da izrazi svoj strah, pripremiti ga za nove i nepoznate situacije, razgovarati o tome od čega se boji. Dopustiti detetu da svoj strah proradi kroz uobičajene kanale komunikacije, kao što su crtež, igra, čitanje i analizu bajki, priča, gledanje filmova za decu. Odrasli treba da ostane smiren, da prihvati strah kao realan i da pokaže detetu da je takvo osećanje zapravo podnošljivo. Budući da deca uče po modelu, neophodno je da odrasli kontrolišu svoje emocionalne ekspresije straha pred decom.
Separaciona anksioznost
Separaciona anksioznost je česta emocija kod dece. Osnovna karakteristika je izražen strah od odvajanja od roditelja ili drugih osoba kojima je dete privrženo. Strah od odvajanja je normalna, evolutivno važna reakcija. Funkcija joj je da drži dete blizu onoga ko će ga zaštititi od opasnosti. Maksimalan intenzitet dostiže negde između 12 i 16 meseci. I roditelji često osećaju nelagodu kada dete nije pored njih. Ukoliko ova vrsta anksioznosti ometa dečije svakodnevno funkcionisanje govorimo o poremećaju separacione anksioznosti.
Kada je poremećaj separacione anksioznosti u pitanju karakteriše ga izraženi strah pri svakom odvajanju od roditelja ili drugih bliskih osoba. Dete pokazuje nerealnu zabrinutost za bezbednost voljene osobe. Karakteristično ponašanje deteta – “lepi se” za roditelje, drži ih za ruku, prati roditelje po kući, boji se mraka, traži da spava sa roditeljima, teško se uspavljuje, ima česte noćne more, teže se odvaja i odlazi od kuće i sl.
Rešenje nije ni u negiranju detetove reakcije, ali ni u popuštanju detetu i u ostajanju sa njim. Razgovarajte sa detetom o tome šta će se desiti unapred (što manje iznenađenja to bolje). Nemojte pominjati ništa u vezi straha ili brige ukoliko dete samo ne pokazuje ove emocije. Upoznajte dete sa novi okruženjem. Ne dajte detetu da pretera, ograničiti vreme držanja za ruku i prepustite detetu deo odgovornosti i samostalnosti – time mu pokazujete da verujete u njega i njegove sposobnosti da bude nezavisno. Pohvalite ga za ove sitne pobede. Osmislite rutinu pozdravljanja i budite dosledni. Zadržite mir i kontrolu na sopstvenim emocijama. Nemojte se iskradati kada dete ne gleda. Dozvolite detetu da pokaže šta oseća. Nema nagrađivanja i kažnjavanja kada je odvajanje u pitanju. Prihvatite dete sa njegovim emocijama i pomozite mu da ih imenuje. Sastavite plan delovanja za hitne slučajeve. Upoznajte ga sa osobom koja će ga čuvati, u početku dok ste vi u blizini. Improvizujte situacije koje izazivaju strah i proradite ih kroz igru sa detetom. Pustite dete da posmatrati drugu decu u „opasnim“ situacijama. Budite strpljivi i uporni.
Rana odvajanja često se sreću u anamnezama dece sa naglašenim problemom sa odvajanjem. Ukoliko je odvajanje u nezgodnom trenutnku ili predugo traje, a dete nema adekvatnu zamenu za roditelja, ono postaje povučenije, agresivnije, razdražljivo, impulsivno. Ovo može usloviti javljanje i drugih neurotskih poremećaja, već u detinjstvu. Decu ne treba odvajati od roditelja pre druge, treće godine (duže odvajanje), a ukoliko je odvajanje neizbežno pripremite dete unapred na ono što ga očekuje.
Agresivnost
Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi. U razvoju se pojavljuje vrlo rano, pa se već u uzrastu od dvanaest meseci mogu uočiti prva ovakva ponašanja, da bi se sa četiri godine agresivnost već stabilizovala kao crta ličnosti. Agresivnost ima i adaptivnu funkciju.
U različitim fazama razvoja ona se različito manifestuje. Tako će, na primer, jednogodišnje ili dvogodišnje dete u trenutku svog besa impulsivno ujesti ili jako udariti drugo dete kada želi da nešto postigne. U adolescenciji, agresivnost se očitava kroz stalne konflikte sa roditeljima, zanemarivanje školskih obaveza, namerno kašnjenje, „otkačeno“ odevanje, opasne eksperimente (droga, alkohol)…
Zašto su pojedina deca agresivna?
Ograničenja koja postavlja sam uzrast deteta – bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost… sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje javlja se i kao posledica činjenice da dete još uvek nije sposobno da rečima razreši svoj problem, jer još uvek nije verbalno vešto.
Nedostatak granica – kada dete odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dete postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama.
Način pridobijanja pažnje – dete veoma brzo shvati da bilo koje njegovo neprihvatljivo ponašanje odmah obezbeđuje pažnju roditelja. Tako, njegovi napadi besa primoravaju roditelje na reakciju. Na ovaj način izazvana pažnja jeste tzv. „negativna pažnja“, ali u očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.
Agresivnost deteta ukazuje često na nesigurnost.
Napadi besa
Napadi besa su jako česti kod male dece i predškolaca. U osnovi javljanja ovakvih epizoda su jake emocije koje dete doživljava i sa kojima ne ume da se izbori na adekvatan način. Obično se smanjuju kada dete napuni 4 godine.
Napadi besa su najčešći u uzrastu od 18 do 36 meseci. Mogu da se manifestuju jakim izlivima besa, plakanjem, vrištanjem, ukočenošću ekstremiteta, bolovima u leđima, šutiranjem, bacanjem na pod, udaranjem svega što im padne pod ruku ili bežanjem. U nekim slučajevima, deca zadržavaju dah (zacenjuju se), povraćaju, lome stvari oko sebe ili postaju jako agresivni prema drugima. Uzroci ovakvog ponašanja mogu biti različiti – temperament, stres, glad, umor, previše stimulacije i sl.
Primetićete da su napadi besa manje intenzivni i da se proređuju kako vaše dete bude raslo i napredovalo u pogledu kontrolisanja svojih emocija. Takođe, u kasnijem periodu biće sposobnije da rečima izrazi svoje potrebe i želje. Ali, napadi besa se i dalje mogu nastaviti – čak i u tinejdžersko doba – ako to postane način da dete dobije ono što želi.
Ljubomora
Ljubomora koju dete oseća prema bratu ili sestri je normalna pojava. Često se sa dolaskom drugog deteta u porodicu sva pažnja roditelja (a vrlo brzo i svih odraslih članova porodice) prebacuje na mališana. A starije dete, bez obzira na uzrast, treba da se prilagodi na novu situaciju, jer ono sada prestaje da bude u centru pažnje. Dete sada automatski postaje stariji brat/sestra i okruženje na tome često insistira govoreći mu kako je on sad već veliki, stariji. Važno je da shvatite da samo dete još ne vidi razliku između novorođenčeta i sebe, pa ukoliko mu roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje, ono neće birati način ni sredstva da privuče njihovu pažnju.
Većina mališana plače ili je kapriciozno, ali u nekim slučajevima starije dete može imati problema sa spavanjem, sa noćnim mokrenjem, može se čak razboleti… Što je dete mlađe, lakše je prepoznati njegova negativna osećanja, dok je za stariju decu tipično latentno ispoljavanje besa, gneva ili tuge kroz regresivno ponašanje (ponašanje koje je tipično za mlađi uzrast, kao da se nekoliko stepenika vratilo unazad) – umokravanje, “tepanje”, sisanje palca, traženje hranjenja na flašicu ili psihosomatske smetnje (bolovi u stomaku, glavobolja, nesanica i dr.). Regresivno ponašanje je normalno i prolazno, jer želja da nastavi da raste i da se razvija nadvladava želju da se vraća unazad. Posle izvesnog vremena starije dete uviđa i privilegije koje dobija shodno uzrastu, a kasnije rivalstvo može biti i podsticaj na veću aktivnost i trud da bi se prevazišao brat ili sestra. Zato su prvenci često odgovorniji, zreliji i uspešniji u odnosu na mlađu decu, a u odnosu na jedince snalažljiviji i spremniji za borbu u životu.
Kako pripremiti dete na prinovu u porodici?
Obratite pažnju na malu decu na ulici, idite u goste kod prijatelja ili rodbine koji imaju bebu. Neka se “starije” dete upozna sa njima, a i vi mu pričajte o tome kako izgleda novorođenče. Pokažite mu slike ili video zapise kada je on bio beba, kako i on nije umeo da hoda, priča i kako je sve učio polako korak po korak. Važno je da mu kažete kako beba raste u stomaku, idite zajedno da kupujete neophodne stvari za novorođenče, i polako učite dete da što više bude samostalno, naravno u zavisnosti od uzrasta.
Koristite lepe nadimke za oba deteta. Nekoliko meseci pre porođaja sklonite igračke koje je starije dete preraslo, a koje planirate kasnije da date mlađem, jer se može ljutiti što dajete njegove igračke. Ukoliko dete spava sa vama nemojte ga seliti iz vašeg kreveta neposredno pre dolaska novog člana; to učinite nekoliko nedelja ili meseci pre ili posle dolaska prinove.
Budite iskreni prema detetu i nemojte mu govoriti kako će kada dođe brat moći da se igra s njim, već mu recite kako će u početku samo spavati i kako će vam biti njegova pomoć da ga negujete…Pronađite dovoljno vremena za oba deteta, a ukoliko je potrebno neka vam u pomoć priskoče i bake, deke, tetke…
Iznenadite ga nekim lepim poklonom kada majka i beba pristignu iz porodilišta. Upozorite rodbinu da se prvo obrati starijem detetu i da ga obraduju nekom sitnicom pre nego što dođu kod bebe. Izbegavati poređenje (i pozitivno i negativno) sa mlađim detetom.
Kada mlađe dete dovoljno odraste da može da se upoređuje sa starijim, ono takođe može postati ljubomorno zato što ono ne može da radi ono što starije dete može. Dete ne razume koncept vremena, tako da ne shvata da ne treba da se upoređuje sa bratom koji je dve godine stariji, već sa tim kakav je on bio kada je bio istog uzrasta kao i dete. Ako ne prestane da se upoređuje i takmiči sa starijim detetom, dete će biti sklono da pogrešno zaključi da je nesposobno i da nije dovoljno dobro da zasluži ljubav.
Kabinet za psihologiju u okviru Centra za edukaciju Novaković pružiće odgovore na sva Vaša pitanja.
Sve usluge psihologa dostupne su svim radnim danima i subotom.
